Uskršnji otok

Kad je bio mali, premijer Republike Srbije igrao je domine.            

Nakon što smo poslali astronaute na Mesec (i vratili ih) pomoću Apola 11, umalo poslali trojicu u ništavilo svemira pomoću Apola 13 i u kosmički vakuum poslali prve turiste pomoću kompanije svemogućeg Ričarda Brensona, došlo je vreme za sledeći korak evolucije: svemirski lift! Pravi pravcati lift koji će nas voziti od Majčice Zemlje do nebesa, ili bar do one visine sa koje se može videti zakrivljenje drage nam planete i na kojoj nebo prestaje biti plavo i postaje crno.

Ne, to nije samo moje lupetanje, to je najozbiljnija zamisao jedne japanske kompanije. Vele oni da bi to koštalo oko 9 milijardi dolara i da bi dužina kablova kojima bi se Zemlja držala za svemirsku stanicu bila 36.000 kilometara. Naravno, projekat se ne bi isplaćivao samo od turista nego bi se na gornjem spratu lifta proizvodili neki veštački materijali za koje je već dokazano da ih je lakše tj. jeftinije napraviti u bestežinskom okruženju. Prilikom transporta postojaće realan rizik od udara meteora i ostalog sitnog krša koje i inače zasipa planetu, a kojeg mi uglavnom ne primećujemo zato što pomenuti sagori u atmosferi pre nego što uspe da udari o tlo. Takođe, treba tu uračunati i Koriolisovu silu koja je, u stvari, otpor atmosfere Zemljinoj rotaciji i koja će verovatno izazivati zakošenje kablova za koji stepen. Kablovi će valjda biti pravljeni od nanocevi koje su za sada najizdržljiviji materijal, a i lagane su.

Ali, ja se pitam: 1) Kako će biti postavljen prvi kabel? Hoće li biti lansiran sa Zemlje ka svemirskoj stanici ili će biti spušten odozgo s nekim tegom na donjem kraju? Ovo drugo je logičnije, ali kako će onda kabel pogoditi metu ako u atmosferi ne bude bonaca, kao što skoro nikad nije?

2) Koliko će trajati putovanje? 36.000 km uopšte nije malo, dapače, jako je puno! Koliko će maksimalno moći da se ide uz te kablove? Najbrži lift na svetu (onaj u Tajpeju 101) ide najviše 60,6 km/h. Pretpostavimo da svemirskim turistima neće možda biti neudobno ni celih 100 km/h; tom brzinom, do tog jedinog sprata bi se stiglo za 360 sati, što je 15 dana putovanja, i to samo u jednom smeru!

3) Kako će nanokablovi biti proveravani i održavani i šta će biti ako jedan od njih pukne i to npr. pri vrhu? Ono što je sigurno je da će, zbog Zemljine rotacije koja ide sa zapada na istok, 36.000 kilometara kabla padati ka zapadu, a mi smo na istoj geografskoj širini sa Japanom. U prevodu, u tom slučaju možemo očekivati naoko beskonačni kabel od nanocevi koji će pasti sa istoka i koji će nastaviti da pada dok mu konačno i kraj ne padne preko Japana jer 36.000 km je više od punog obima Zemlje na 45 stepeni geografske širine. Dobra vest je što će on biti prilično lagan i što verovatno neće smrviti sve pred sobom, ali opet, ko će ga tako jako napravljenog iseći na delove i spremiti na deponiju? Jer, ako Japancima padne na pamet da ga samo namotaju, to će napraviti još veći haos nego kablov pad.


Znam da će savremena tehnologija sto posto odgovoriti na moja laička pitanja tako što će lift jednostavno jednog dana biti montiran i proraditi, ali za sad me zbunjuje sve to...

Dostići svemirske visine biće nikad lakše, a nova latinska izreka glasiće: Per liftum ad astra!

U poslednjih par dana, svet je ostvario krupne korake napred:

Kinezi su odleteli u svemir, a jedan od njih je čak prošetao i izvan svemirskog broda.

Etiopljanin Gebrselasije je pretrčao maraton brže nego iko pre njega.

Na Novom Beogradu je otvoren prvi pravi skejt-park u Srbiji i to na skoro 3000 kvadrata.

Švajcarac Iv Rosi je preleteo Lamanš samo uz pomoć motora i krila koja je imao na leđima.

Ja sam skužio da rezolucija od 1152x864 pixela na mom kompu nije odveć uobičajena, te da moram prilagoditi izgled bloga kako bi svako sa 1024x768 mogao normalno da ga čita i uživa u njemu, što sam i učinio.

Napred!!!

Evo, ja mislim da nije u redu da za manje od mesec dana postojanja ovog bloga, ja pišem dva in memoriama. Dva genija su otišla za dve smrdljive nedelje. Prvo Dino, a preksinoć Sonja.

Sonja Savić bila je umetnica. Prvo i poslednje. Bavila se najviše glumom. Kad god bih odgledao film u kojem njena uloga nije bila glavna, ne bih je se sećao kao neke bitne pojave, ali da je neobična tj. potpuno drugačija od svih, dokazivala je bez obzira na ulogu. Nije tolerisala sranja, licemerje, bezumlje, nekreativnost. Jednom sam je slučajno video na prozoru zgrade pored moje, bili su upaljeni reflektori, snimala je neki film i glasno je i veselo pričala dok još nisu bile upaljene kamere. Još se sećam osmeha. I njenog i svog.

Bila je lepotica, strašno inteligentna i prevelika za skučenu, ksenofobičnu Srbiju. Na kraju je ostala usamljena i iscrpljena i umrla je preksinoć oko 22 sata, u svom stanu u Kursulinoj ulici u Beogradu, posle jedva 47 godina života.

Pokrenula je Pogon beogradskog Doma omladine. Gomila sjajnih koncerata je održana tamo. Ko zna šta će od toga ostati kad se završi rekonstrukcija Doma.

Jako zanimljivo je što sam za njenu smrt saznao na teletextu HTV-a gde je ona bila na naslovnoj strani, bar neko vreme juče ujutru:



Juče je na sajtu Jutarnjeg lista objavljeno da je umro čuveni Vice Vukov, a odmah ispod toga i da je otišla Sonja



No, međutim, na npr. sajtu srbijanskog B92, nigde ni reči o njoj, osim ako se dublje zakopa po sajtu, ali je članak ipak jedan od najčitanijih



Najčitanije novine, „Blic", ispale su fer i stavile su veliku sliku Sonje i tekst posvećen njoj na naslovnu



Ali, Srbija strikes again. Najstariji list na Balkanu, „Politika", nije ni primetio njen odlazak sve do danas, kada joj je širokogrudo poklonio treće mesto u rubrici Kultura, odmah iza izjave nekog letonskog anonimusa od reditelja i priloga o nekom domaćem anonimusu od arhitekte



Na kraju teksta stoji još i masna aluzija na to da je Sonja uzimala opojne droge. Jel se tako odnosi prema vrhunskim osobama, sramote besprizorne mediokritetne!?

Nadam se da će joj gore biti podnošljivije nego ovde.



„Ko ukine Boga – umire od inflacije“ – Sonja Savić

Nemajući pametnija posla, juče sam otišao na Dorćol. To je onaj kraj grada koji ima fino uređen kej ispod kojeg protiče Dunav. Nije bilo mnogo ljudi. Proveo sam na klupi opuštajućih pola sata, s vetrom uz lice.

Pusti neka voda nosi u zaborav
Pusti neka voda nosi u zaborav

Obale su prazne kao pustinja
I samo ljudi što pogledom prate
Šta nosi matica

Oči su nam prazne kao pustinja
I ugriz na usni što kaže:
„Tu je nekad bio okean”

Daleki gradovi na vodi
Kao brodovi na vodi
Ti znaš
Ti znaš
Voda nosi sve!

Milan Mladenović - „Voda”, 1987.


Pre neki dan bio bi 50. rođendan Milana Mladenovića. To vam je onaj što je pisao pesme, komponovao ih, svirao gitaru i pevao u grupi Ekatarina Velika. Nalazimo ga i u grupama Šarlo akrobata, Limunovo drvo i u projektu Angel's Breath, kao i u mirotvornom uličnom koncertu sa ad hoc sastavom Rimtutituki. Tata mu je bio Srbin, a mama Hrvatica. Rođen je u Zagrebu, 6 godina kasnije preselio se u Sarajevo, a još 6 godina kasnije u Beograd i na kraju u supersocrealistički, hladni Novi Beograd. Poezijom i gitarom bavio se od detinjstva. Stvorio je toliko čuvenih pesama koje svi znamo. Otišao je kada mu se celi svet koji je voleo urušio, u jesen 1994.

Danas je jedan od najcenjenijih umetnika diljem južnoslovenskih naroda i mnogi su pokušali da kopiraju njegov talenat, ne shvatajući da to ne ide tako, talenat nije kopirljiv (da se tako izrazim), puno se vremena i znoja mora uložiti u čitanje, vežbanje, druženje, razmišljanje, voljenje, putovânje, upoznavanje da bi se dostigao Milanov nivo stvaralaštva. Kada su pitali njegove prijatelje i saradnike po čemu ga pamte, većina ih je rekla: Pre svega, kao druga. Za razliku od današnjih superfensi zvezda, on nije jurio slavu radi slave, a danas je među najslavnijima.

Pitam se kada će se opet pojaviti i eventualno ostati ovde neko takav. Nekako mi se čini da neće skoro. Za kraj posta, meni jako draga, poslednja pesma s poslednjeg albuma EKV-a, jedna od njihovih mnogih čiji sâm tekst, bez muzičke kompozicije, nikako nije dovoljan da se ona do kraja doživi, ali...

„Ponos”

Bolje je da me ne znaš
Bolje da sam ti stran
Ne bi mogla da zatvoriš usta od
želje da pobegneš glavom
bez obzira

Treba da shvatiš
Svako ima svoj put
Svako je čudan na svoj način
Svako je strejt i svako je
glup i tup

Budi mi dobra
Nemoj praviti pakosti
Budi ono što ne voliš biti
Samo još danas
Danas smo sami ja i ti

Nećeš moći da stigneš
Ove godine porozne
Ali nemoj da brineš
Ponos ostaje
Ponos ostaje

Mogla bi reći
„Ova veza je prevara”
Jedno govorim, drugo radim
Tu sam na tren
A posle - još ko zna kad

Ne znaš da sanjaš
Ne znaš pravila ludosti
Svako je čudan na svoj način
Svako je strejt, svako
govori gluposti

Budi mi dobra
Nemoj praviti pakosti
Budi ono što ne voliš biti
Samo još danas
Danas smo sami ja i ti

Nećeš moći da stigneš
Ove godine porozne
Ali nemoj da brineš
Ponos ostaje
Ponos ostaje...

Konačno se i srbijanska navijačko-huliganska banda privodi redu. Pre neki dan, po autobusima su osvanule minimalistički dizajnirane nalepnice "Pravda za Uroša!", sa jasnom analogijom sa grafitima tipa "Sloboda za Caneta!" (Stanka Subotića Caneta, koji je od šverca cigareta uštedeo simboličnih 30-ak miliona evra). Ni crno-bela slika na nalepnici mi nije pomogla, tako da nisam imao pojma ko je Uroš, sve dok sutradan nisam negde pročitao da je pomenuti Uroš zaradio 10 godina robije zbog pokušaja ubistva jednog žandarma na fudbalskoj utakmici.

To je onaj čuveni žandarm koji se umešao među navijače C. zvezde sa sve uključenom motorolom koja mu je na tribini zasvirala u nezgodnom trenutku. Navijačkom ludilu, dakako, od povoda za makljanje nije trebalo ništa više od toga, pa su svi nasrnuli na njega, a junak Uroš koji se posebno istakao u akciji, zamalo je uspeo da mu u usta ugura upaljenu bengalku. Sudijskom razumu, dakako, od dokaza nije trebalo ništa više da bi taj napad ocenio kao pokušaj ubistva, pa je odrezao 10 godina bajboka usijanoj 20-godišnjoj glavi koja će sad imati dovoljno vremena da porazmisli o svemu.

Odmah pošto je Urošu Nejakom izrečena presuda, njegovi ortaci (pretpostavljam, isti oni umetnici koji su ga lepili po busevima) počeli su da urlaju ne baš fine izraze na okružnog sudiju, te su i oni lagano zadržani u pritvoru i verovatno ih čekaju prijave i masne novčane kazne, ako ne i ćorka.

Stoci je ionako mesto u štali.

Nakon 17 punih godina, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija ponovo se ujedinjuje! Naravno, ne politički niti mentalno niti ekonomski, već televizijski. Naime, za koji dan počinje čuveni, dugo najavljivani, veći-i-od-Velikog-brata-a-možda-i-od-kompletnog-ovog-sveta reality show, pod nazivom Operacija trijumf! Ili tako nešto.

Uglavnom, show će ići na televizijama svih država koje su nekada sastavljale SFRJ. Samo njihovim i ničijim drugim. I svi gledaoci će moći uživo da prate lude dogodovštine ukućana koji će se boriti za glavnu nagradu i da glasaju za njih i protiv njih putem SMS-a i time napune džepove organizatorima. Zauzvrat, svi oni će moći da vide šta koji takmičar radi u wc-u jer će kamere i tamo biti uključene. Nije loša razmena - mi vama SMS, vi nama golotinju i ostale pikanterije iz života nepoznatih ljudi koje inače ne bismo nikad saznali.

Ne znam baš kako će sve to ići npr. na Kosovu, tamo se ipak slabije priča naš jezik, ali mislim da će i oni sigurno imati isto zadovoljstvo na ekranu kao i ostali, makar u vidu odloženih prenosa, sa titlovima, ako treba. Još ako rezultati glasanja ne budu suviše očigledno namešteni, eto nama istog šoua i dogodine, još većeg i glamuroznijeg, ako uopšte postoji išta veće od SFR Jugoslavije.

Show business je jedino što nam je svima zajedničko. Smrt fašizmu - sloboda SMS-u!